Estoy sintiendo tanto así porque anoche, me fui con un chico que no conocí a un telo cerca de la fiesta donde estabamos. Bueno, digo fiesta....fue en after.  Habíamos ido a un boliche acá en Tucumán, y despues no queríamos volver pronto a casa.  Yo había dicho a mi familia anfitriona que yo había ido a una fiesta de la primavera, bien lejos de la ciudad y que iba a volver en colectivo cuando pudiera.  Por eso, tuve una chance a hacer algo divertido por la primera vez un muchisimo tiempo. 

O sea, fuimos al telo y hicímos lo que se hace en este tipo de lugar.  Pero despues, me encontré preguntandome 'Por qúe?¿' 

A mí me parece raro que para hacer la cosa mas basica del ser humano, tuve que irme a un hotel de sexo.  Por que no lo pude hacer en mi propia casa?  Me había sentido mucho mas contento y seguro teniendo sexo en mi propia cama, sin preocuparme de como que iba a volver, y como iba a explicar porque me había demorado tanto en volverme.  No entiendo porque no está bien tener sexo, ni dormir en la casa del novio.  Bueno, esta vez el no fue mi novio....fue un chico que conocí.  Pero es igual.  Por que no es eceptado acá la necesidad de tener sexo?  Y si mi hijo/a estuviera teniendo sexo con algun chico/a, me gustaria que lo hagan en MI casa, para que yo pudiera saber que nada mal pasaría entre ellos. 

Sí el hijo mio quiere coger con alguien, buenisimo.  Es una parte importante de crecer y madurar.  Y yo no veo por que en esta sóciedad se trata casi como un secreto.  Nadie habla con sus padres sobre sus vidas sexuales, y tampoco los padres preguntan a ellos.  Es una situación de 'No me preguntes nada, no te voy a mentir' y a mí me parece que es una actitud re mala.  Es importante que los padres se dan cuenta que sus hijos estan creciendo, y que estan tomando sus propias decisiones.  Y para los hijos tambien, es importante que se sientan como que puedan hablar abiertamente con sus padres sobre sus vidas.  No estoy implicando que el hijo va a contar graficamente lo que hizo la noche anterior; lo que estoy tratando de decir es que el hijo debe poder de decir 'Si, la noche fue buena.  Si, me encontré con una chica muy linda y fuimos a su casa despues'.   Ves?  No ha dicho nada grafico, nada  inapropriado.....los padres saben por que llegó a casa a las 9 en la mañana, y el hijo se siente comodo deiciéndoles la verdad.  Así debe ser, creo.

Si, como ves, estoy haarto de irme al telo cuando tengo gana de divertirme un rato con alguien.  Y verdadamente, creo que la existencia del telo a los jovenes les hace tener mas sexo casualmente.  Cuando los padres no dejan que los chicos traigan sus amigos especiales a casa, estan abriendo la puerta de un mundo de sexo casual.  Si el hijo puede traer su amigo/novio/tal persona a casa, al menos los padres van a saber con quien esta y donde estan.   Pero si no lo dejan, no tendrán ni idea donde esta su hijo, ni con quien esta.  Personalmente, preferiría saber que mi hijo querido estaba culiando en mi casa con un chico que al menos he visto una vez.  Y no tendría que preocuparme sobre donde estaba, como va a volverse, si esta con una mala persona....tal cosa. 

Hmm, mi observación, no mas.

::::::::::::::::::::::

"Si no cometemos errores y todos actuamos de forma responsable, saldremos fortalecidos" de la crisis económica, ha asegurado el ministro Pedro Solbes en su primera comparecencia de la legislatura en la Comisión de Economía y Hacienda de la Cámara Alta. 15|09|2008.

[gallery]

Tempo fa un'amica mi ha fatto avere gli scarti di stoffe di una industria tessile. Le fantasie e i colori sono molto belli, ma, essendo per l'appunto scarti, sono per lo più strisce o piccoli scampoli, non troppo facili da riutilizzare.

Con alcune strisce ho allora deciso di abbellire alcuni teli bianchi con cui asciugo il mio bimbo dopo il bagnetto. Non essendo della giusta lunghezza ne ho unite due insieme e le ho poi cucite per fare un bordo a entrambe le estremità, rendendo così l'asciugamano più allegro e colorato.

Ecco alcune foto dei prodotti finiti.

Altre idee da suggerirmi?

O yo soy un mal pensado. Que también es probable. Todos los que me conocen dicen que lo soy. Pero: ¿soy desconfiado por el simple hecho de no tragarme las excusas burdas y chabacanas que ponen las personas mediocres? ¿Alguien puede decirme que soy desconfiado, si juzgo a alguien por cómo se comporta en el tiempo, y éste termina por darme la razón? La cuestión es que en esta sociedad hipócrita, suelo recibir el mote de “desconfiado” por parte de amigos, compañeros de trabajo, parejas (ocasionales o de las otras), compañeros de estudio, conocidos, vecinos, etc. Pero si termino teniendo razón, entonces soy desconfiado pero no en vano.

Volviendo al tema… ¿Cecilia tiene un amante? Por ahí no. Por ahí es un excelente amigo. Por ahí es de esas amistades con las cuales uno se cruza contadas veces en una vida. Por ahí este amigo, que la acompaña al mismo hotel una vez por semana, desde hace 2 años, es uno de esos confidentes que la ayuda a llevar el conteo de su vello púbico.

Les confieso que me encantaría tener una amiga que me ayude a llevar un inventario de los ítems que conforman mi ser, entre ellos: mi vello púbico. Que sea tan complaciente que no tenga problema en contar uno por uno, y volver a empezar si se pierde. Una amiga a la que le pueda confiar ese dato tan secreto en la vida de todo hombre: cuántos pelos tenemos. Cecilia tuvo “la suerte” de encontrar un amigo de estos. Que le llevaba con rigurosa exactitud el control de cada vello que colgaba de su femineidad. Una dicha para ella, que si en el conteo semanal tenía 3 pelos menos que la semana anterior, lo iba a saber casi al instante, como si se tratara de la actualización del antivirus de su computadora.

* * *

Como tilinga lo fui a buscar y cuando levantó el trago en señal de saludo, puse mi mejor cara de desdén y lo planté. Tarada. Va de nuevo: volví. Dejé que se me acercara. Mis primeras palabras salieron trabadas. Me contó qué hacía de su vida y me dejó que yo hablara de lo que quisiera. Él ya sabía --había aceptado serenamente el llamado de la naturaleza, mientras yo me hacía la civilizada…

* * *

Piel chocolate y piel porcelana se mezclaron entre las palmeras, como la vida secreta de Jane y Tarzán. Eran palmeras de verdad, adentro del cuarto de telo. Y con ese morochazo entre mis piernas, toda húmeda y caliente, me dejé bañar por ese solazo tropical. Sabía a cacao y a pasto, a siesta de verano. Había algo de río también en su piel mulata. Y lo dejé hacer todo. Entregadísima. Lengua, manos, dedos, ombligo, ojos; nada quedó afuera. Nos mezclamos en todas las direcciones, en todos los sentidos, buscando conquistar la mayor cantidad posible de piel. “Qué lindo es ver tu boca ahí”, me dijo. Mi boca estuvo en todas partes…

Mientras nos vestíamos, aún miraba yo con incredulidad esa montaña natural entre mis brazos; su sonrisa extrañamente tierna, sus piernas largas y perfectas.

Me dejó en mi casa, se quedó con un número de teléfono equivocado y mi más absoluta admiración. Fue un ser de otro mundo, un eros de la naturaleza que me honró con su capricho. Qué afortunada.

Il giovedì notte: Quando dormo, anche dopo una mangiata pesante, non mi capita mai di avere problemi di sonno o di avere sete. Questa volta sono successi entrambe e ci sono rimasto molto male. Appena arrivato a letto mi è venuto una sorta di male alla testa ed ho faticato davvero ad addormentarmi. Già qua le premesse della notte non erano delle migliori.

Ad un certo punto un sogno mi ha fatto svegliare. Non era un incubo. Era un fatto che avevo vissuto anni fà in un soccorso a più ambulanze. Il problema che stavo vivendo un attimo che non è fortunatamente successo. Ho visto il corpo di un soccorritore per terra coperto da "quel" telo. Calma. Svegliati e la gola era tutta secca. Avevo sete. Son dovuto andare in cucina a bere.

Torno a letto e la situazione si complica. Questa volta però in bene. Ho sognato di uscire perchè avevo bisogno di sfogarmi del fatto appena vissuto con "una persona" (chi mi conosce potrebbe aver capito chi ... mitvic ... non metterci la firma questa volta) e di passare una splendida serata assieme. E' buffo, proprio giovedì pensavo "E' qualche giorno che non la vedo, chissà come stà e che cosa stà combinando!" ... la cosa ancora più buffa è che io quella persona la conosco giusto a "ciao/ciao" e qualche battuta ogni tanto.

Conclusione: Sarà una coincidenza oppure no? Oppure è solo un "brutto" effetto dovuto alla grigliata non digerita? Bha ... ad ogni modo ... ci stò ancora pensando :) Quando ho raccontato in versione completa il sogno a LadyChobin lei mi ha dato un'altra motivazione ... ovvero che mi serve urgentemente una morosa :P

Virginia dormía desnuda, abrazada a mí. En términos estéticos, fue lo más cercano a la definición de ángel que tuve la oportunidad de ver y poseer entre mis brazos hasta ahora. Virginia no tenía frío, pero sí una forma de dormir bastante desprolija. De a ratos se ponía a balbucear nombres y situaciones. Hasta que encontraba mi cuerpo al lado suyo. Ahí se calmaba y se volvía a dormir cuando la abrazaba. Una frase que balbuceó varias noches fue: “Negri… te juro que no sé cómo pasó. Fue algo de una sola noche. Me tenés creer. Creeme… por favor… Jamás haría nada para lastimarte. Me tenés que perdonar… ¡por favor!”.

El “negri” al que Virginia hacía referencia era Hernán. Hernán era, por aquel entonces, su futuro marido. Hernán se enteró de aquella supuesta “única” noche cuando el traicionero e inestable sueño de Virginia le jugó una mala pasada. Y entonces habló. Y así Hernán se enteró que existía Nicolás.

Lo que fue algo de una sola noche fue esa extraña posición que su compañera de trabajo le había sugerido, con el rótulo de “imperdible”.

La escena en ese telo de Palermo, sin dejar dormir a los vecinos de las torres aledañas, y despertando a los pájaros, se repitió varias veces más. Para ser exactos, todas las veces que su futuro marido se subía a un avión, Virginia y yo pintábamos un nuevo cuadro para agregar a la galería de arte de nuestra historia, empañando los vidrios de cada una de las suites del telo del 5º piso. Pero eso Hernán nunca lo supo.

Virginia no le mintió del todo. Ella nunca hizo nada para lastimarlo. El que sufrió una luxación de su hombro derecho al pegar contra esa mesita ratona fui yo, satisfaciéndola con esos deseos de posiciones dignas de practicar en un ambiente sin gravedad.

Pero todo esto Hernán nunca lo supo. Lo único que se enteró es que, una vez, existió “un Nicolás”. Todo esto, toda la historia completa la sabe su compañera de trabajo, que fue siempre su confidente en la vida, y su socia en la trampa; y ahora, cada uno de los que acaba de leer esto.

Hecha la aclaración acá vamos.

Estoy en esta empresa hace unos cuantos años. O sea, entré de pendejita. Y cuando uno es pendejo hace cosas que después cuando vienen los años te das cuenta que tenías un trote especial para lo que ahora tenes adquirido. Digamos en cofianza, soy una mina de 35 que si sale a una fiesta (como fue hace unos meses atrás) cualquier niño/a peinado y vestido igual me da miedo! Y sobre todo si me sigo confundiendo speed con speedy, ves Araña?

Asi que eran otras épocas también. Che me estoy tirando un pum para arriba que doy miedo. Bueno.

La cosa que acá se hacian fiestas de fin de año. Como en toda empresa, no?. Pero hablamos de hace  unos diez o más, entonces no era la moda de hacerlo en un salón de puta madre con grupos conocidos  y eso, y menos hacerlo un viernes. Entonces el que vuelca no necesita venir con una grua y con suero al otro dia. No, se hacia en un saloncete tipo cumple de quince, arrancabamos temprano (ahora también pero le pegamos duro y parejo hasta altas horas de la madrugada) y terminaba en un horario razonable. Y claro se hacia un jueves.

La cosa es que en una de esas yo andaba saliendo (bue saliendo es la forma correcta de decir curtiendo) con un muchachote de acá. De estos pagos oficinísticos. Yo sin compromiso y el maso. O era lo que me queria hacer creer, pero yo de boluda no tengo casi nada para estas cosas. Pero bueno digamos: hacia  que le creia, yo la pasaba bien y el también.

Asi que después de terminar la fiesta el mismo grupo nos rajabamos para un boliche de la zona de los arcos (existe eso todavía) y ahi terminabamos peor de como habias salido.

La cuestión es que nos fuimos con este muchachote a un telo, después de seguir bailando y chupando en el otro boliche. La verdad no recuerdo donde era y cual era, y si todavia existe. Lo tendría que llamar, porque claro el sigue laburando todavía acá, pero cada vez que le recuerdo el tema nos reimos y tentamos tanto que jamás sacamos nada en concluso de esa noche. Bueno decia, nos fuimos simplemente a coger señora y señores y no se  horroricen.
Quiero recordar que tanto yo como él teníamos un pedo para treinta más, así que no se si cogimos o nos pusimos a dormir o a contar ovejas, pero la cosa es que algo pasó porque cuando llegó la hora de rajarnos porque yo tenía que aparecer por la casa de mis viejos (vivia con ellos todavía) para después venirme a la empresa, la bombacha no apareció! y si.
Algo pasó. Revolvimos por todos lados. Sacamos sabanas, nos tiramos debajo de la cama, levantamos todo lo que encontramos y la chabomba no che, no apareció.

Así que yo tuve que rajarme del telo con pollera, remera, sandalias y sin BOMBACHA.

Y menos mal que ya estabamos entrando en los calores del verano. Menos mal.

*gracias Ricky por darme estas letras

Problematsko polje kojim struji tema tela i tema čulnosti, u koje se smešta francuski estetičar Michel Dufrenne, svoju će eksplikaciju zadobiti u otvorenom asociranju između različitih umetničkih praksi. Na izvestan način Dufrenne nastavlja nit koju je minuciozno plela fenomenologija počev od Husserla, no čije je odlučujuće čvorove uplela upravo francuska fenomenologija, prvenstveno filozofije Maurice Merleau–Ponty-a, i Jean Paul Sartre-a.

Michel Dufrenne je svoj estetski opus započeo u krugu Etiennea Sourioua, koga je sam smatrao osnivačem moderne francuske estetike. Izuzetno aktivan, kako na univerzitetu tako i izvan te institucije, Dufrenne je objavljivao redovno u časopisu Revue d’ esthétique; učestvovao je u zasnivanju i uređivanju specijalizovane biblioteke za estetiku; angažovao se i na međunarodnom nivou, tako da postaje počasni predsednik Internacionalnog kongresa za estetiku u Notingemu 1988 godine, nasleđujući dotadašnjeg predsednika Sourioua. Kao fenomenolog, Dufrenne ostaje na estetskom iskustvu, na svojevrsnom konceptu estetike kao fenomenologije (iskustvo osetnog), ali istovremeno pripada i duhu Baumgartenove aestheticae, kao scientia cognitivis sensitivae (nauke o čulnom saznanju). Osnovna tema na kojoj gradi svoju estetiku je tema telesnosti. Na izvestan način, Dufrenne reinterpretira telesnost u duhu filozofije Merleau-Pontya, no svoj komentar gradi van ontologije tela pokazujući u izvornom sloju osetnog integrisanu pluralnost čula koju otvara sloj pre-osetnog. Ovaj sloj upućuje Dufrennea na izvornu pluralnost čula, kao i ka revidiranju uveliko uspostavljene dominacije oka, što je i glavni motiv u njegovom delu Oko i uho, i na čijim stranicama nalazimo produbljenu svest o tome da je na samom izvoru fenomenologije jedno ne koje gradi transosetno a koje se jedino nadaje govoru. Dufrenne će u razmatranju čula krenuti od senzacije, odvajajući je od njenog statusa elementa svesti. Senzacija je shvaćena kao imanentno svojstvo objekta. Pošto osećanja nisu (samo) elementi svesti refleksija ne polaže prava na njih. Razlog tome leži u funkciji čula. Njihova funkcija se ne sastoji u beleženju kvaliteta jer se osećanje ne odnosi samo na jedno čulo. Zapravo, ono što se oseća nije neki kvalitet koji je viđen, čut, omirisan, već je to jedna svetska celina, jedan modalitet u kome je sopstvo isprepleteno sa svetom. Ova multiosetnost izrasta iz jedne nebule iz koje se nastavlja dalja diferencijacija čulnosti, no već se u njoj uspostavlja korelat u kome je sopstvo neodvojivo od sveta. Dufrenne u ovoj čulnoj diferencijaciji prati njen intersenzualni aspekt koji će biti konstitutivan za svaku estetičku praksu, kao i za svaku estetizaciju uopšte, no, on odatle izvlači i konsekvence koje problematizuju status opažanja u fenomenologiji. Dopuštajući jedan izvorniji sloj čiji se izraz diferencira u čulnost, sa jedne strane, i afektivnost, sa druge, Dufrenne je područje osetnog kao pred-osetnog vratio apsolutnoj neposrednosti. Na taj način se izražajnost pripisuje kvalitetu osetnog. Ovaj uvid otvara Duffrenu najslabije tačke fenomenologije, ali ga isto tako uvodi i u polemiku sa njenom dekonstruktivističkom kritikom, što pokreće redefinisanje temeljnih pojmova i njihovih funkcija, poput izraza i znaka, jezika i govora, asocijacije i asociranja, kao i evokacije i evociranja. Statusi nekih od ovih pojmova su u fenomenologiji bili problematični i često su u ekspliciranju bili svođeni samo na njihovu operativnu ulogu, npr. u opisivanju pukih psiholoških mehanizama. No, i Dufrenne smatra da je senzacija pojam opterećen asocijacionizmom i da zatvara subjekat u njega samog. Zato uvodi pojam osetnog kome je imanentna mogućnost osećanja. U drugom slučaju, ovi pojmovi su bili derivirani iz temeljnijih i izvornijih pojmova.

Problem osećanja koji izvodi Dufrenne, u estetici dobija svoj napregnantniji izraz, tako da se ovaj pojam u estetskom univezumu fenomena ponovo reintegriše reintegrišući i samu filozofiju.

Iz perspektive sadašnjosti, fenomenologija se i dalje pokazuje u svojim heterogenim likovima kao pokretna konstelacija, u kojoj ne postoji čvrsto utvrđena delatna povest, ili neki kompaktni luk koji povezuje krajnja odredišta ove povesti. To, naravno ne znači da fenomenološko mišljenje ne može referirati na sebe, da je posve zavisno, povodljivo i inertno. Činjenica je da se fenomenologija razvijala u okrilju već isprofilisanih filozofskih likova čija je fizionomija ocrtavala njeno tlo, između i spram kojih se situirala i njena kritička oštrica. Imajmo u vidu najpre, kritički racionalizam u liku klasične univerzitetske filozofije sa uzorima u Descartesu, Spinozi i Kantu; zatim, bergsonizam, koji je imao presudan kritički uticaj izvan akademskih institucija, zatim spiritualizam i personalizam usmereni na obnavljanje filozofije duha; hegelijanizam i marksizam, koji doživljavaju preporod zahvaljujući Jean Hyppoliteu i Kojeveu; napokon, egzistencijalizam kao povlašteno polje recepcije fenomenologije. Fenomenologija je zapravo raskorenila samo tlo na kome je nastajala zauzimajući kritičku distancu spram ovih filozofija. Ovaj fenomenološki lik karakterističan za recepciju fenomenologije u Francuskoj, zapravo pretenduje na njen autentični oblik. Egzistencijalna fenomenologija time ne bi bila samo jedan od deriviranih oblika transcedentalne fenomenologije, već naprotiv, autentičan oblik nje same. Transcedencija izvire iz egzistencije, a egzistencija nosi strukturu sveta, nema sveta bez egzistencije, iako je ona sama stalno transcendirana. Ovaj reciprocitet i počiva na egzistenciji, ukoliko je ona onaj pokret kojim se otelovljuje smisao. Upravo postulat egzistencije svedoči o jednoj depostulatornosti u kojoj se otvara radikalna svest o uvek već nađenoj konačnosti čoveka, kao i nemogućnosti da se konzumira definitivnost ljudskog čina, da se otkloni napetost koja definiše egzistenciju; u srcu odlaganja događajnosti čoveka leži tema telesnosti i čulnosti.

Po Dufrenneu, čulno i telesno su ono izvorno estetsko u kome život sam sebe uzdiže. Filozofija koja tematizuje telesnost i njenu konstitutivnu ulogu u iskustvu uopšte, mora kroz svoj interdisciplinarni prostor ostaviti uvid koji će ponuditi refleksiji na razmatranje.

Kontitucija čula i opšti taktilitet

Suštinski proces pri konstituciji čula sadržan je u filogenezi. Kroz filogenetski proces Dufrenne prolazi sledeći psihologa Pradinesa, koga interpretira i prati u njegovom izvođenju konstitutivnog zakona čulnosti u kome se u osnovnim crtama pokazuje kako telo postaje svest. „Taktilni objekat postoji kao objekat, i on biva predstavljen čim postane moguće dosegnuti ga, umesto rasterećenjima iz blizine koja su veoma afektivna, nadražajima sa zaostajanjem koji nam označavaju – sve manje i manje afektivni ali sve više i više sposobni za zaostajanje – u sve dužim i dužim anticipacijama živog nadražaja. Tako nam oni ovog poslednjeg predstavljaju kao degradirani simbol svoje akcije, koji mi nazivamo kvalitetom, dok ga istovremeno postavljaju u prostoru, na određenoj udaljenosti od nas, kao objekt.“¹ Funkcija predstavljanja se, shodno ovom Pradinesovom zakonu, temelji na ovoj neumitnoj i primarnoj distanci unutar koje se odvija sam proces diferencijacije. Afektivnost je razlučena od čulnosti jer u sebi ne sadrži mogućnost daljeg poentiranja, ona je izraz sinkretizma i kao takva izostaje iz procesa diferencijacije. U zaostajanju afektivnosti otvara se prostor za kvalitet impresije, no to utiskivanje je samo izraz ovog kašnjenja. Ovaj proces diferencijacije opšte osećajnosti pokazuje na koji način su čulni organi različiti, ali i na kom osnovu su konstituisani. Čula vida i sluha svoj izvor i model nalaze u taktilnoj osećajnosti, gde su konstituisani na osnovu kontakta. Odvojeni od afektivnosti i vid i sluh ostvaruju dodir, jer mi se osećamo dodirnutim od strane onog što dodirujemo: čulo pipanja još uvek zahteva kontakt. Dakle, distanca u dodiru ne ukida bliskost, čula neprestano elaboriraju impresije i senzacije i u tom procesu koji je suštinski asimilatoran, čula se strukturalno komplikuju. Između impresije i senzacije raste razmak, objekat je uvek registrovan u prostoru koji se tim razmakom produbljuje, bez obzira na to da li se objekt udaljava ili približava. Ovo registrovanje stvara izvesno stanje u nama koje je aktivno u smislu da kvalifikuje objekt, ali ga istovremeno i stavlja na distancu. Stanje koje je isprva subjektivno i u koje se utiskuje impresija zapravo se objektivizira time što postaje senzacija, budući da unutrašnjost postaje spoljašnjost. Senzacija ne zatvara i ne urušava subjekt, već ga uznosi u svet u trenutku kada postaje svestan objekata izvan sebe. Svest svoje ishodište ima u senzaciji, a njeni intencionalni korelati su doslovno izvan nje: kontakt je anticipiran zato što je prekinut, a distanca koja kvalifikuje objekt može samo da ga reprezentuje. Ja koji osećam, nisam u punom smislu subjekt iz razloga što osetno ispunjava jedan heterogen prostor, što kod mene kao osećajućeg reaktivira više čulnih registara. Ovde koncept intencionalnosti trpi radikalne izmene.

Kod Merleau-Pontya je intencionalitet u pluralu: u percepciji prostora kao motorička intencionalnost, u osećanju kao afektivna intencionalnost, u diskretnoj percepciji kao seksualna intencionalnost; sve tipove intencionaliteta integriše opažanje svojstveno telu. U percepciji se nalazi ono traženo jedinstvo, onaj gestalt imanenentan telu. I telesnost i percepcija i svet su u reciprocitetu. Ostvarenje čulnosti kod čoveka znači pročišćenje senzacije kao i njen preobražaj u opažaj koji konačno vodi do spoznaje. Osećanje i opažanje su dva načina odnosa prema svetu, gde samo opažanje najavljuje spoznaju. Za Husserla, pak, intencionalnost nije osobina koja bi se pridodala opažaju jer je opažaj već aktivno i dinamički struktuiran intencionalnošću, u njemu ona akcentuira i konturira svoje biće na osnovu suspenzije važenja objektivnog sveta. Ako ono što opažamo konsekventno tematizujemo, primetićemo najpre, da ono opaženo ne pripada opaženoj stvari, već strukturi opažajnosti izraženoj u intencionalnosti. To jasno pokazuje da nije objekt figurirajući apsolut koji vlada opažanjem kao da bi izbrisao način na koji nam je stvar u opažanju data; ako bi to bilo tako, mi bi zaista bili odvojeni od onoga što opažamo i svodeći naš izvorni akt na neki neshvatljiv sled fizičkih konstanti verujemo da nalazimo kauzalnost kojom egzaktno uspostavljamo zakone prirode. Intencionalnost postaje shvatljiva tek na tlu redukcije pokazujući se kao uslov transcedentalne filozofije. Husserl zato insistira da se predmetnost ne shvata kao objektivna, tj. da se predmetnost u intencionalnom aktu ne mora nužno ticati neposredne egzistencije predmeta i, pošto je intencionalitet opšta struktura uma, može se govoriti o egzistenciji intencije, a ne predmeta. Sama struktura opažanja transparira kroz opaženu stvar razlikujući je od opažanja tako da se radi, ne o nekoj stvari već o načinu na koji nam je ona data u opažanju. Ono što je bitno u opažanju jeste njegov karakter telesnosti ili manifestacija prisutnosti tog telesnog. Telesnost je ono opažljivo u opažanju, jedan modus samodatosti određenog bivstvujućeg. U ovom smislu opažanje se pokazuje kao pramodus, kao izvor telesne sadašnjosti ili princip svih principa. Telesno opažljivosti se ogleda u tome da se svaka opažena stvar zahvata u svojoj celosti.

I kod Merleau-Pontya postoji jedno polje, perceptivno polje u kome se strukturira doživljaj, ali se funkcija transcedentalnog ega napušta. Percepcija se zapravo kod Merleau-Pontya vezuje za raspoloživa značenja i već konstituisane smislove. Upravo egzistiranje otkriva već započete i isprepletene fizionomije smisla, sedimente u koje se smešta i koje re-konstituiše. Subjekt koji iskušava svoju subjektivnost, i na način refleksije i na način afekcije, nalazi se sam u kašnjenju kao proces; sam subjekt je uvučen tim kašnjenjem na izvor. Percepcija će uvek već naći skulpturu značenja, jer ona svoj model nalazi u reciprocitetu sa svetom kroz koji struje jezički sedimenti. No, po Merleau-Ponty-u, fenomenologija mora biti u blizini jezika kao njegova šutljiva suština. Merleau-Pontyev šutljivi cogito predstavlja otelovljeni subjekt u čijem se arheološkom prostoru priprema evolucija izraza; i tu se nalazi fundamentalna dvosmislenost. Jedini način da se fenomenološki protumači izvedenost i naknadnost svake aktivne operacije davanja smisla uzimajući u obzir i svet čija je svaka datost bremenita značenjem, bio je uvid u delatnu intencionalnost bez koje intencionalnost akata ne bi bila moguća. Približavanje delatnoj intencionalnosti moguće je samo telesnošću kojom je moguće obezbediti poziciju a koja šutljivom cogitu dopušta da na samom iskustvu odmerava sva značenja. Sama telesnost jeste apsolutno približavanje a telesni subjekt se temelji na refleksivnom osećanju. Na tom pretpredikativnom tlu se pomalja jedinstvo tela kao medij gde se začinje izvorni smisao. Smisao je, po Merleau-Ponty-u, višeznačan i nestalan, nasuprot jednoznačnom i homogenom čiji je karakter artificijelan i deriviran. Refleksija neminovno upućuje na nereflektovano, a to nereflektovano će Merleau-Ponty-a dovesti do granica fenomenologije. Pitanje je zapravo: da li je ova granica konstitutivna za smisao čak i onda kada se pomera ka središtu gde je uvučena u vrtlog? Može li se misliti ovaj vortex, i još važnije, može li se osetiti?

Osetno u Dufrenneovom mišljenju pokreće problem prelaza između prisustva i reprezentacije. Neki subjekt nije osetni subjekt, on je sam osetno koje ne mora po svaku cenu da kvalifikuje objekt: senzacija je već ostvarenje osetnog. Reprezentacija o kojoj govori Dufrenne upućuje na jedno produbljivanje prostora između čula i objekta; razdaljina između subjekta i objekta koju ono produbljuje je sam začetak prostora. Pošto je i oko čulo sa distancom, ono ne može primiti prostor, prostor ne čeka njegov zapis da bi se tako fiksirala ili identifikovala razdaljina, subjekat je već pobuđen. Ovaj zapis, po Pradinesu pravi um, koji se misli kao nestvoren. Njegova funkcija je da neprestano ispravlja i kontroliše opažanje, on stoji u začetku čula pošto je jedan um, i u životu i u živućem. Bez sumnje, Pradinesov um podseća na koncept centralnog nervnog sistema klasične fiziologije koji kritikuje Merleau-Ponty u svojoj Strukturi ponašanja. Razlika je u tome što je Pradines vitalista, pa prebrzo imenuje um ili duh čija bi funkcija analogno klasičnoj fiziologiji bila u inhibiranju i kontroli, integraciji i koordinaciji. Mozak (um) kontroliše nervne influkse putem opšteg inhibiranja. Distribucija cerebralnih (umskih) uplita u tokove, a ne cerebralna (umska) distribucija aktivnosti. Centar se decentrira i tematski izostaje istovremeno kada se na njemu interveniše. U stvari, ovaj ontološki realizam naučnog iskustva dobija svoj ekvivalent i u vitalizmu Pradinesa. No, u sistemima ekvivalencija uvek postoji izvestan ostatak. Bitno u Pradinesovoj filogenezi je to što ipak nije smestio um u subjekt opažanja jer u načelu pokazuje na koji način telo postaje svest. U filogenezi je to pokazano kroz proces nastanka predstave, a sa druge strane kroz nastanak objekta. Čulnost se kod njega ne instrumentalizuje, a različitost čula upućuje na to da su ona sama prirodna jastva. U pluralnosti čula ne postoji nikakav apstraktni identitet, jer čovek istovremeno i vidi i čuje. Realacije između različitih čulnih registara su specifične zavisno od čula koja međusobno komuniciraju zahvaljujući osetnom, mada se ta specifičnost pokazuje do kraja upetljana u svet, u osećanje sveta odakle je subjekt iznesen. Problematično je to što istovremenost viđenja i čujenja moramo misliti i iz jedinstva rascepljenosti subjekta i objekta, i iz pluraliteta čula. Osećano nas navodi da mislimo relaciju između osećajućeg i njegovog sopstvenog cepanja kroz koje izbija osetno. Ovo cepanje upućuje na prisustvo sopstvu, no sopstvo je ekstatično i u nestabilnoj ravnoteži, ono protiče i nikada u potpunosti ne koincidira sa sobom, svest se nalazi u svetu, u stvarima. Uprkos stalnom izmicanju prisustvo sopstvu implicira dvojnost – glas i uho.

Sinestezije i fenomenologija virtualnog

Prethodno poglavlje nas je dovelo do temeljnog problema sa kojim se suočava Dufrenneova estetika. Problem pluralnosti čula kao da je zadobio svoje jedinstvo u osetnom. Aktiviranje osetnog se mislilo kroz dvojnost subjekta i objekta kao i kroz dvojnost puti. Međutim, put kao ono prvo i poslednje, u razmatranju čula nas je odvelo ka metaforama na osnovu kojih smo reaktivirali osetno. Pokazalo se nemogućim misliti put na način homogenizacije čulnosti jer se u samom osetnom radilo o preestetskom jedinstvu kao pre-čulnom. Iz tog razloga, potrebno je na fenomenu sinestezija problematizovati pluralnost čula, kao i mogućnost čulne homogenizacije koju nam sinestezije sugerišu.

Dufrenne prvo razdvaja put tela od puti sveta, podsećajući na to da je put sveta ono jedinstvo pre čulne diferencijacije koja je u organizmu pruzrokovala specijalna čula. Naknadno pozivanje na ovo jedinstvo je naprosto nelegitimno; naime, u pitanju je jedno sirovo i divlje bivstvo za koje je opažanje gluvo. Osetno se ovde još uvek ne odnosi na specifična čula. Sinestezije se prvenstveno tiču jezika jer ih on proizvodi pomoću metafora. One (metafore) su jeziku kosupstancijalne, a sinestezije pomoću njih mogu poprimiti veoma lako i subjektivistički izraz. Dakle, da li ovde jezik ima arbitrarnu ulogu, ili je na zaista moguće pozvati se na jedno realno jedinstvo?
Dufrenne sa drugom opcijom i ne računa, međutim, osnovni motiv on gradi u polemici sa Merleau-Pontyjem. Sinestezije su za Merleau-Pontya pravilo, zato što on svo opažanje temelji na potenciji oka koje je u opažanju glavni integrator. Zahvaljujući vidu, i zvučno i taktilno postaju sinestezije. Po Merleau-Pontyju, objekat na koji se opažanje odnosi već je zadobio svoj identitet i pre nego se podvrgao ispitivanju različitih čula. Samim tim se potvrđuje irelevancija asocijativnih veza među čulima, jer čula komuniciraju između sebe otvarajući se prema stvari.

Ono do čega je stalo Duffrenu jeste to da pokaže kako interpretacija uopšte i ne može krenuti polazeći pritom od nekog integrišućeg vizualnog quale. Vizualno je privilegovano zato što se ne odnosi na neko specifično quale već na jedno pre–vizuelno quale. Misao ne može boraviti u blizini izvora jer ona zahteva konzumaciju dualiteta, diferencije. Zato Dufrenne insistira na produbljenom razumevanju sinestezija kao neizgovorenih i od samog subjekta. «Njih izgovara sam jezik...on ih stavlja u usta govorećeg čoveka.»¹⁸ U Fenomenologijii percepcije, Merleau-Ponty govori o bolesnicima koji doživljavaju žutu boju kao ubod, kao napad na unutrašnjost, žuto kod njih uzrokuje organske ubode nakon čega njihova tela utrnu. Međutim, da li je i tada na delu jedna interpretacija čula, ili pak integracijski deficit kome je vitalni povod nađen u razlabavljenim vezama sa svetom? Kada govori o doživljavanju boja on polazi od konkrecija koje telo rekonstituiše u svojim gotovim značenjima a koje bolesnik ne može reaktivirati jer su mu prekinute neophodne vitalne veze sa svetom. Ipak, ne može se negirati da bolesnik ne oseća, a Dufrenneu je stalo upravo do toga. Onda kada Merleau-Ponty analizira čašu, i kada u opažanju uočava njene taktilne kvalitete, njenu hrapavost, njen kratki zvonki zvuk, on ove različite čulne registre odbija da evocira, već ih arbitrarno integriše u vid. Taktilno i zvučno na tom mestu nisu bili pretvoreni u vidljivo, oni su samo prešli u stanje virtualnosti. Sa druge strane, ni Dufrenne ne uzima u razmatranje pojam virtualnosti kod Merleau-Pontyja, a koji ovaj pojam shvata kao neophodan derealizacioni momenat telesnosti. Za njega je izlazak iz situacije na način virtualnosti moguć samo zahvaljujući jedinstvu koje počiva na sintetičkoj moći tela. Dufrenne, sa druge strane, akcentuira na ovom ključnom mestu problem imaginacije i prelaska u virtualno; za njega nije svejedno to što se različiti čulni registri nalaze baš u vidljivom, a ne u virtualnom. Ta zamena jedne reči drugom u cilju dobijanja jednog manje strogog pojma sinestezije nije bez posledica. «Ne mora se više pojmiti jedno primarno jedinstvo osetnog. Psihologija imaginacije nas oslobađa elaboriranja jedne ontologije imaginacije.»¹⁹ Dufrenne se vraća na Humeov pojam imaginacije koji je shvaćen u svom bitnom aspektu konstituisanja realnosti putem asocijacija. Ovde asocijacija nema instrumentalni karakter, jer se komunikacija između čula identifikuje sa njima. Pitanje se samo sastoji u tome da se razume funkcionalni aspekt imaginacije. Hume pripisuje imaginaciji moć da asocira i da evocira. Imaginacija reprezentuje čula i ono što ona prezentuju putem asocijacija. Asocijacije u ovom procesu imaginacije popunjuju čulnu prezentaciju, što je sasvim drugačije od imaginacije koja anarhično veže asocijacije. Dufrenne se poziva na Bachelarda onda kada razlikuje dva modaliteta imaginacije. Bachelard pravi razliku između fantazije (cogito nocturne), i imaginacije koja prijanja uz opažanje, a koju Bachelard naziva sanjarenje (cogito diurne). Fantazija kao zastranjivanje, lutanje, jeste buncanje na osnovu arbitrarnih asocijacija. Sasvim drugačije prirode je imaginacija koja prijanja uz opažanje jer je ona transsubjektivna i ne upućuje na irealno. Otuda ona i zasniva subjekat čineći ga u svetu korelatom jednog sveta. Asocijacije su u umetnosti aktivne komponente imaginacije, koje kao u slučaju Kandinskog, teže ka bespredmetnosti i konstruktivizmu. Ako je žuto-trougao, crveno-kvadrat, plavo-krug, to je zbog toga što se u određenoj konstelaciji oblika linija određuje u odnosu na toplotu i svetlost boje, a komponente u odnosu na površine. Na primer, krug je teorijski plav kad ima napon kao komponentu, ali ako je komponenta pasivna, onda je crven; ako je aktivna, onda je žut. Stroga kompoziciona shema nađena je u asocijacijama koje oživljavaju odnose, i jedan konceptualni aparat se može koristiti u različitim poljima: zvuku, slici. Čulni se registri i pored toga ne ukrštaju, čula ne gube svoju specifičnost već se samo sugeriše, kao kod Kandinskog, na transumetnički koncept, na eventualnu homogenizaciju puti, no taj koncept nam uprkos svemu, ne dozvoljava da osetimo transosetno. „Prostor obuhvaćen imaginacijom ne može da ostane indiferentni prostor izložen merenjima i mislima geometra. To je doživljen prostor, ne u svojoj pozitivnosti, već u svim pristrasnostima imaginacije.“²⁰ Prostor koji pripada imaginaciji bitno pripada svetu i ne treba ga mešati sa irealnim. Ono što umetnosti povezuje jeste konstantno sugerisanje iskustva osetnog, iz čega nastaje transumetnički koncept kao jedan specifičan jezik među umetnostima: performance, body art, land art, underground film, predstavljaju ovaj jezik metamorfoza umetnosti. Iza ovih ukrštanja stoji afinitet među umetnostima koje sugerišu čujno, dodirljivo i vidljivo, a čije elemente je teško situirati i generalizovati da bi jamčili neko jedinstvo. Afinitet među njima je mesto/ne-mesto umetnosti, i Dufrenne se približava njegovom mišljenju tako što misli asociranje među umetnostima, njihovo sparivanje. Ovo sparivanje vrši jezik koji u sinestezijama otkriva višeslojnu asocijativnost, između čutih boja postoji ona vrsta afiniteta koja im dozvoljava da prelaze jedan u drugi i da se stapaju do nerazlučivosti, i afinitet se onda okončava u identitetu. Sinestezije se zapravo nalaze u unutrašnjosti osetnog koje umetnička praksa prevodi iz virtualnosti u realnost i obratno. „Kada govorimo o virtualnom mi se najpre pozivamo na subjekt. U stvari, ono neopaženo koje je vezano za opaženo postoji upravo za jedan subjekt, a takođe, zahvaljujući jednom subjektu. Jer mi virtualno moramo negde smestiti. U memoriju? Da li je virtualno ono neopaženo, ono što ja znam jer sam ga već opazio, i da li je ono i ono što čuvam u memoriji?“²¹ Ovim pitanjem Dufrenne želi da uputi na onaj sloj imaginacije čiju smo funkciju opisali. Kada realni subjekt preuzima na sebe virtualno, onda i on sam reskira da postane virtualan, iz jednostavnog razloga što je potrebno da neopaženo za subjekt postane kvaziopaženo da bi uopšte iskusio bliskost sa stvarima sveta i da bi se imaginacija pokrenula. Ona subjekt povezuje sa prostorom: subjekt vidi prostor, hoda u njemu, radi u njemu, dok prostor u svojoj otvorenoj ideologiji ima sposobnost da pokaže da je subjekt u njemu. Taj imaginitivni prostor poziva čula da se međusobno asociraju kroz tonalnosti, harmonije, piktoralnosti, teksturizacije, svetlosti, ritmove, mirise...

„Bilo da se umetnost deli prema svojim raznovrsnim čulnim oblastima, bilo da podiže kamenje, naređuje pokrete, kombinuje boje i zvučne arhitekture, ona je uvek u svim tim oblastima odgovor koji daje samoj sebi; jer pomoću tako raznovrsnih data ona ispunjava sličan zadatak, oživljava uvek istim poletom na tom stalnom putu egzistencijalne anafore. Znači li to da se raznolikost pojava u suštini poništava dubokim jedinstvom umetnosti?“²² Ne.

Dufrenneova poslednja reč je nemogućnost homogenosti osetnog, jedinstvo mnoštvenog nije uhvatljivo, tako da nije moguća ni ontologija. Moguća je jedna fenomenologija virtualnog koja nas može pozvati da govorimo o jednom primarnom stanju osetnog, ali nam ona ne omogućava da to stanje doživimo. „Afinitet razlike koji inspiriše sinestezije se ne dovršava u jedinstvu tog različitog.“²³ Dufrenne je na taj način ostavio umetnosti otvoren prostor asociranju, i oslobodio je obaveze vezivanja za neko jedinstvo iz kojeg bi nužno proizilazile. Baš iz razloga što nismo dovoljno svesni ambivalencije u sopstvenim mislima i afektima, umetnostima je imanentno ovo približavanje koje je i njena intimnost i njena sudbina.

Literatura:

1. Art Now – Vol.2, the new directory to 136 international contemporary artists, Taschen, Köln, 2005.g.

2. Bachelard, Gaston, Poetika prostora, Kultura, Beograd, 1969. g.

3. Bachelard, Gaston, Zemlja i sanjarije o počinku (ogled o slikama intimnosti), izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr.Karlovci, 2006.g.

4. Dufrenne, Michel, Oko i uho, Polemos, Banja Luka, 1991.g.

5. Dufrenne, Michel, Umetnost i politika, Ethos, Sarajevo 198

6. Epstein, Mihail Naumovič, Blud rada, Stylos, Novi Sad, 2001. g.

7. Gojković, Boro, Dvosmisleni Maurice Merelau-Ponty (ogled o prerefleksivnom islustvu), Veselin Masleša, Sarajevo, 1979. g.

8. Merleau-Ponty, Maurice, Fenomenologija percepcije, Veselin Masleša, Sarajevo, 1978. g.

9. Merleau-Ponty, Maurice, Oko i duh, Vuk Karadžić, Beograd, 1968. g.

10. Souriou, Etienne, Odnos među umetnostima (problemi uporedne estetike), Svetlost, Sarajevo, 1958.g.

11. Sartre, Jean Paul, Imaginarno, Nolit, Beograd, 1984.g.

12. Uzelac, Milan, Kosmologija umetnosti: ogled o poreklu fenomenološke estetike, Književna zajednica, Novi Sad, 1995. g.

13. Waldenfels, Bernhard, Fikcija i realitet: problem estetskog privida iz fenomenološke perspektive, u časopisu Polja, oktobar 1983. g.

Reste Moov, pardon Telecel, qui comme à son habitude entreprend les choses en grand. Pas de packs en promo (du moins je n'en ai pas vu), pas de loterie! 2 minutes de communications offertes par jour et ce jusqu'au 31 Mars. Il faut quand même communiquer après la Saint Valentin!

Et comme vous le voyez, Telo a reapparu! avec sa femme et... deux petits! C'était donc des jumeaux! Mais le plus étonnant dans tout ça c'est que Madame a accouché dans le silence le plus TO-TA-L. Contrairement à toutes les attentes. ;-)

இலங்கை அரசுக்கும், தமிழீழ விடுதலைப்புலிகளுக்கும் இடையில் 2002 ஆம் ஆண்டு ஏற்பட்ட போர் நிறுத்த புரிந்துணர்வு ஒப்பந்தத்திலிருந்து விலகுவதாக இலங்கை அரசு அறிவித்துள்ளது.

இது குறித்து பிபிசியிடம் கருத்து வெளியிட்ட இலங்கை அரசின் பாதுகாப்பு விவகாரங்களுக்கான பேச்சாளரும் அமைச்சருமான கெஹலிய ரம்புக்கவெல்ல அவர்கள், கள நிலவரங்களை கணக்கில் எடுத்துக்கொண்டு இந்த முடிவு எடுக்கப்பட்டதாக தெரிவித்தார்.இந்த போர் நிறுத்த ஒப்பந்தத்தை புலிகள் பத்தாயிரம் தடவைகளுக்கும் மேலாக மீறியிருப்பதாக அவர் குற்றம் சாட்டினார்.

அமைதி வழியில் பிரச்சினைகளுக்கு தீர்வுகாண முடியுமா என்பதை பார்ப்பதற்காகத் தான் இந்த ஒப்பந்தம் ஏற்படுத்தப் பட்டதாகவும், ஆனால் அது நடக்கவில்லை என்றும் அதற்கு மாறாக தேசத்தின் பாதுகாப்பு பலவகையிலும் அச்சுறுத்தப் படுவதாகவும் ரம்புக்கவெல்ல கூறினார்.

ஒவ்வொருநாளும் இத்தகைய அச்சுறுத்தல் இருக்கும் நிலையில், இந்த ஒப்பந்தத்தை இனிமேலும் நடைமுறைப் படுத்தும் நிலையில் இலங்கை அரசாங்கம் இல்லை என்பதாலேயே இந்த முடிவை எடுத்திருப்பதாகவும் அவர் தெரிவித்தார்.

இந்த ஒப்பந்தத்திலிருந்து விலகுவதற்கான நடைமுறைகளை இன்றிலிருந்தே தாங்கள் துவங்கி விட்டதாகவும் அவர் கூறினார்.

கொழும்பில் குண்டுத்தாக்குதல்-நான்கு பேர் பலி 28 பேர் காயம்

இலங்கையின் தலைநகர் கொழும்பில் இராணுவத்தினர் பயணம் செய்த ஒரு வாகனத்தை இலக்கு வைத்து நடத்தப்பட்ட குண்டுத் தாக்குதலில் குறைந்தது நான்கு பேர் பலியாகி, இருபத்தி எட்டு பேர் காயமடைந்துள்ளதாக இராணுவ அதிகாரிகள் தெரிவிக்கிறார்கள்.

கொழும்பின் இதயப் பகுதியான கொம்பனி வீதியில் இராணுவ பஸ் வண்டியை இலக்கு வைத்து, இன்று-புதன் கிழமை காலை நடத்தப்பட்ட ஒரு சக்தி வாய்ந்த கிளேமோர் குண்டுத்தாக்குதலில் இராணுவ வீரர் ஒருவரும், மூன்று பொதுமக்களும் கொல்லப்பட்டிருக்கின்றனர். இவர்களில் ஒருவர் பெண். பதினொரு இராணுவ வீரர்கள் உள்ளிட்ட 28 பேர் காயமடைந்துள்ளனர். இந்தத் தாக்குதலின்போது பொதுமக்கள் பயணிக்கும் பஸ்வண்டியொன்றும் சேதமடைந்திருக்கிறது.

	சம்பவ இடத்தில் பாதுகாப்பு அதிகரிப்பு

இராணுவத் தலைமையகம், விமானப்படைத்தலைமையகம் போன்ற பல்வேறு பாதுகாப்புக் கேந்திர முக்கியத்துவம் வாய்ந்த மையங்களிலிருந்து சில நூறு மீட்டர் தொலைவிலுள்ள நிப்பொன் ஹோட்டல் சந்திக்கு அருகே நடைபெற்ற இந்தத் தாக்குதலில் காயமடைந்தவர்கள் அனைவரும் கொழும்பு தேசிய வைத்தியசாலையில் அனுமதிக்கப்பட்டிருக்கிறார்கள். இவர்களில் நால்வர் மிகவும் மோசமாக காயமடைந்திருப்பதாக வைத்திய சாலை வட்டாரங்கள் தெரிவித்தன.

குண்டுவெடிப்பில் நிப்பொன் ஹோட்டலின் முன்புறம் மோசமாகச் சேதமடைந்திருக்கிறது.

இந்தச் சம்பவம் இடம்பெற்ற இடத்தில் நூற்றுக்கணக்கான காவல்துறையினரும், ஆயுதப் படையினரும் குவிக்கப்பட்டதோடு, இந்தப்பகுதியின் போக்குவரத்து பல மணிநேரம் பாதுகாப்பு படையினரால் தடை செய்யப்பட்டிருந்தது.

	குண்டு தாக்குதலுக்குள்ளான பேருந்து

இன்றைய சம்பவம் தொடர்பாக தகவல் வெளியிட்டுள்ள பாதுகாப்பு அமைச்சு, இன்று கலை சுமார் 9.30 மணியளவில் நோய்வாய்ப்பட்டுள்ள இராணுவ வீரர்களை ஏற்றிச் சென்ற பஸ்வண்டியை இலக்கு வைத்து தமிழீழ விடுதலைப் புலிகள் அமைப்பினர் இந்த குண்டு தாக்குதலை மேற்கொண்டிருக்கிறார்கள் என்று தெரிவித்திருக்கிறது. ஆனால் புலிகள் இதை மறுத்துள்ளதாக ராய்ட்டர்ஸ் செய்தி நிறுவனம் கூறுகிறது.

இந்த சக்திவாய்ந்த கிளேமோர் குண்டு நிப்பொன் ஹோட்டலின் குளிரூட்டும் இயந்திரத்தின் வெளிப்பாகத்தின் உட்புறத்தில் வைக்கப்பட்டிருந்தது தெரியவந்திருப்பதாகவும், பாதுகாப்பு அமைச்சு தெரிவித்துள்ளது.

இந்தக் கு�